“U NEMAČКOJ DECA SКORO UOPŠTE NEMAJU LEКTIRU”

Profesorka književnosti Tatjana Milanović, koji živi i radi u Frankfurtu, autorka romana “Štalag III B”, u autorskom tekstu za Fondaciju “Uzmi knjigu”, između ostalog, uporedila je i šta i koliko školska deca čitaju u Nemačkoj u odnos na Srbiju.

Činjenica je da civilizacija ne ide više u korak sa tehnologijom, već da je neminovno sada iza tehnologije čiji napredak više ne može da prati ni prosečni čovek, ni učenik, pa ni intelektualac. Izgleda je sve ovo po principu one narodne „kusajte šta ste zakuvali“. Tražili smo napredak i dobili smo ga. Neću se na ovom mestu osvrtati na sve benefite koje savremena tehnologija donosi, neosporno je da ih ima mnogo, ali, da se razumemo, uvek postoji i loša strana. Tako se i mi prosvetni radnici u današnje vreme nadmećemo sa protivnikom koga čak i ne razumemo do kraja, a koji našoj deci nudi mnogo više zabave nego što bismo mi ispred školske table ikada mogli, da se ne lažemo, bez obzira na sve naše talente, afinitete ili kreativnosti.

JOŠ UVEК JE КNJIGA NAJVEĆI “NEPRIJATELJ” DRUŠTVENIM MREŽAMA

Društvenim mrežama, video igrama, svim mogućnostima (pre)pametnih telefona, računara najljući neprijatelj je još uvek knjiga. Ona prava, papirna, ukoričena, štampana – ne elektronska. Mnoge studije su se bavile time kako čitanje elektronskih i štampanih knjiga utiče na usvajanje pročitanog sadržaja i, iako tako ne izgleda, elektronska knjiga još nije pobedila štampanu. Raduje me ova neobjašnjiva pojava magične moći ištampane gomile slova na recikliranim papirima umotanim u korice sa savijenim „ušima“ da istraje i jedna je od retkih koja može da ide u korak sa napretkom tehnologije i ne dâ joj je da je prestigne. Štampana knjiga je, dakle, tvrde studije raznih instituta, pobedila elektronsku, ali se sudaramo sa novom preprekom – deca ne žele da čitaju ili sve manje čitaju. Tu bi mogao da bude veći uticaj škole od kućnog okruženja, ja bih rekla, a mislim da mogu i kao roditelj to da kažem jer sam odavno izgubila bilo kakav uticaj kod svojih sinova na količinu pročitanih knjiga, o izboru da ne pričamo.

Iz ove pozicije mogu da napravim i poređenje u odnosu prema čitanju knjiga kad nas u Srbiji i ovde gde trenutno živim, u Nemačkoj. Prvi šok kada sam počela da upoznajem ovaj školski sistem je bio taj da deca nemaju skoro uopšte školske lektire već mahom čitaju odlomke, a mlađi slikovnice. Stariji učenici obrađuju u školi po jednu ili par knjiga godišnje po izboru nastavnika. Istovremeno su učenici u srpskim školama propterećeni preobimnom lektirom, kojoj se preti reformom otkako sam ja prosvetni radnik, a starije kolege kažu i duže. Dakle, kod nas nema suštinske reforme, već se program našminka, ali i takav je, po mom mišljenju, bolji od stava da decu ne treba opterećivati i ostaviti im na izbor. Zašto? Zato što je školska lektira jedinstvena prilika da se pročitaju kapitalna dela svetske književnosti koja će im izgraditi čitalački ukus (što je, opet, posebna tema). Svaki učitelj i nastavnik srpskog jezika pojedinačno može uticati makar na deo svojih učenika, opet govorim iz iskustva. Van škole ih ne treba prepustiti tehnološkoj oluji, treba ih uputiti da zaštitu potraže u biblioteci. Bibliotekari pored prosvetnih radnika im mogu dati najbolji izbor knjiga koje ne pripadaju školskoj lektiri.

Gde god oko sebe pogledamo deca su kao i odrasli zagledani u ekrane svojih pametnih telefona pa se svaki put obradujem kada u gomili putnika u gradskom prevozu ugledam makar jednog sa knjigom u ruci.

profesor književnosti Tatjana Milanović, Frankfurt